Na zalost moram da konstatujem da je opaska i najavljeno novo institucionalno resenje, povrsno dato. Problem je veoma kompleksan i duboko inkorporiran u Zakonu o autorskim i srodnim pravima (iz 2009. godine), kao jednom od ocitih primera instruiranog uvodjenja haosa na srbijanskom muzickom trzistu, ciji je ocigledno jedini cilj ostvarenje privatnih koruptivnih interesa malog kruga privilegovanih ljudi iz različitih sfera drustvenog zivota.
Gde je keč? Dobro je primetio Zika iz Zane (na RTS-u) da u Hrvatskoj njegove kolege dobijaju mnogo vece naknade. Bravo za Ziku, samo ne znam da li je neobavesten ili ne sme da kaze da u Hrvatskoj muzicki dinar za sve (autore, fonogramdzije i interpretatore) prikuplja jedna kolektivna organizacija, sto prevedeno u cifre znaci oko 200.000 Evra vise za muzičare, koji se ne dele na tri upravna odbora, 3 direktora, advokate, kontrolore. Prosta ekonomska racunica kaze da smanjenje troskova proizvodnog ciklusa, uvek dovodi i do smanjenja cene proizvoda ili usluge. Kada bi nosioci izjava iz komentarisanog teksta imali ozbiljne namere oni bi razmisljali u tom pravcu i o promeni Zakona, a ne Uredbe.
Clan 157. Zakona onemogucava da jedna organizacija prikuplja muzicki dinar za vise korisnika prava sto je besmisleno. Jedna kolektivna organizacija apsolutno moze da prikuplja za sve nosioce prava i autore i fonogramdzije i interpretatore, a tada bi troskovi bili manji i samim tim bi i cena muzickog dinara bila prihvatljivija za krajnje korisnike, a muzicarima bi ostajalo vise za raspodelu tantijema (naknada). No, to verovatno nije bio cilj onih koji su sporni Zakon pripremili i plasirali u proceduru njegovog donosenja, tako da sa sigurnoscu mogu da tvrdim da nece doci do nikakvih promena koje bi isle u korist vecine pod kojom podrazumevam i nosioce prava i krajnje korisnike. Sve lici na to da je nekoliko dirigenata u ovoj orkestriranoj pljacki naroda upakovalo sve tako, da pomoci nema.
Takodje, ni autori i drugi nosioca prava ne mogu biti zadovoljni zakonskim rešenjima i to pre svega jer je Raspodela tantijema, takodje potpuno neuredjena i ostavljena na odluku i realizaciju po principu “ja cu tebe vojvodo, a ti mene serdare” ili “ko ce kome ako ne svoj svome”, sto je veoma lepo objasnio Kornelije Kovac prosle godine na jednom medjunarodnom skupu, sto bi u normalnim drzavama uzrokovalo da ovom oblašću najzad treba da se pozabave ozbiljne institucije sistema… no, niti drzave, niti institucija, niti sistema, jedino ostaje “samopomoć”. Ne koristite njihova prava, iskljucite DVD, televizor, radio u svojim kaficima. Uvoznici nemojte uvoziti proizvode na koje cete placati muzicki dinara. To je jedini nacin, jer drzava nam je porucila da nema zadovoljstva slusanja muzike, nema poslovanja, nema zivota, ako ne platimo muzicki dinar.
Tek tada će valjda i ostali osim Kornelija smeti da kazu da su izmanipulisani od nekolicine i da imaju snagu i mogucnosti da se bolje i efikasnije organizuju u svom sopstveno interesu i na zadovoljstvo korisnika njihovih prava i doprinesu da muzicki dinar ima realnu cenu, obostrano prihvatljivu i da raspodela bude pravicna. U protivnom će numere kao što je Budjav lebac i dalje dobijati po 16 dinara na godišnjem nivou, a možda ni toliko ako narod primeni “samopomoć”.
Tako da, šta reci na izjave Dulica, Trivanke, Dinkica, Sase Jankovica i drugih, koji su bili u sistemu 2009. godine i mogli vec tada da reaguju… kako njihove izjave mozemo sada nazvati i kako ih karakterisati? Najblaže: suvišne!